Предговор:
Ове године ћемо у четири квартала проучавати о Јеванђељу по Јовану. Скромни аутор четвртог јеванђеља нигде се не открива, нити говори о себи као о једном од двојице ученика који су први пошли за Исусом (Јован 1:37). Уместо тога, он се користи изразима „други ученик“, „онај ученик“, „ученик... кога љубљаше“, „ученик ког Исус љубљаше“ и „ученик који сведочи за ово“ (Јован 18:15; 19:26; 21:20,23,24). Чињеница да се други истакнути ученици помињу по имену док је Јованово име изостављено као да нам указује да он мора бити аутор овог јеванђеља.
По Духу пророштва, аутор четвртог јеванђеља био је Јован, „ученик ког Исус љубљаше“. Он је био један од тројице ученика који су били сведоци Христове славе на гори преображења и Његове агоније у врту непосредно пре него што је ухапшен. Његов живот представља истакнут пример како Божја сила може у потпуности да преобрати „сина грома“ у човека љупке нарави и дубоке духовне спознаје.
„Јован је тако прионуо уз Христа као што се винова лоза привија уз чврсту притку. Он се ради свог Учитеља тако неустрашиво излагао опасностима у току Његовог саслушавања и суђења и међу последњима је био код Његовог крста; а на гласе да је Христос васкрснуо, он је тако похитао на гроб да је у својој ревности престигао чак и по наглости тако познатог Петра.
„Поуздана љубав и несебична оданост које су дошле до изражаја у Јовановом животу и карактеру садрже непроцењиву поуку за хришћанску цркву. Јован није по природи имао ту љупкост и благост карактера која се открила у његовом каснијем животу. Он је имао озбиљних карактерних недостатака. Био је не само охол, самопоуздан и славољубив, него и нагао и злопамтило на увреду. Он и његов брат били су названи ’синови грома’. Рђава нарав, осветољубивост, дух критиковања – све се то налазило у омиљеном ученику. Међутим, испод свега тога божански Учитељ назрео је ватрено, искрено срце које зна да воли. Христос је укоравао његово самољубље, разочарао његове амбиције и стављао његову веру на озбиљну пробу; али му је открио оно за чим је чезнула његова душа – лепоту светости, моћ љубави која преображава.“ – Дела апостола, 406, 407.
Сви познаваоци историје кажу да је Јованово јеванђеље написано у Ефесу око 90. године нове ере или раније. Ученика су ставили у казан са врелим уљем, међутим, он је на чудесан начин избегао смрт, а касније је прогнан на острво Патмос (Откривење 1:9). Тамо је он написао књигу Откривења. Долазак Нерве на власт (96. године нове ере) омогућило му је да се врати у Ефес, где се верује да је наставио да борави до смрти током владавине Трајана (98-117. године нове ере).
Нека Дух Христов води наше проучавање у овом тромесечју и дотакне наша срца у одговору на Његову љубав!
Одсек Генералне Конференције за Суботну школу
